U srcu Srbije…Rudnik, Vila Kikovi

Mnogi bi se složili da Sumadija nema more… E pa, varaju se..

Zanimljiv, gotovo stidljiv susret brda, dolina, oranica u zagrljaju prolecnog Sunca pod naletom blagog povetarca radjaju buru boja uz koje se nemirni talasi zelene pucine u zanosu prelivaju u daljini.. i mrse kose sumadijskog seljaka negde daleko na njivi…

Okupano svetloscu, more pod Vilom Kikovi zapljuskuje sa svih strana drveno-kamenu lepoticu, tipicnu predstavnicu srpskog sela, koja ce svakoga, pa i najsumnjivijeg putnika namernika, najtoplijim osmehom docekati, i prevesti preko kucnog praga.

Jutro…
Pesma ptica uz orkestar procvalih tresnjinih krosnji budi iz najtvrdjeg sna i vodi pravo u srce nestvarne rajske jave.

Zima…
Ogrnuta najdebljim sneznim pokrivacem kompleks Vila Kikovi uz uspavljujuce pucketanje drveta u vatri ognjista razoruzava svake muke, tereta i bola nanete civilizacijom i gradskom vrevom. Kuca na vidikovcu Rudnika ususkana u moru brda zapravo je vanvremensko mesto idealno za bekstvo i utociste u svetu zive maste.

Leto…
Bele rade u nijansama zelenog mora sumadijskog i pogled ka nepreglednoj daljini posutoj tek po kojom izvirujucom kucicom, zaslepljuje suncev zrak dok spaja se sa zutim tragovima sena u travi. U opijajucem vazduhu majka priroda dotice Bozansko, ponosna u svom savrsenstvu, zahvalna je Gospodnjem..

U Vili Kikovi zivot se vraca tradiciji i toplini porodicnog ognjista. Dvoristem lebdi miris koji hrani, sveza salata mami iz zemljanih posuda boje gline, paradajz corba krcka se u kotlu, dok rostilj baca dimne oblake sve do sledece kuce, tamo iza brda.. Povetarac opija, nosi i u letu zaceli svaku ranu. Dan uz crnu kafu i domaci kolac na terasama Vile Kikovi slika je sastavljena iz malih radosti, bas onih koje zivot znace..

Aroma punog drveta kolibice Vile Kikovi budi sve cari misticne srece.. Gnezdo ljubavi i nevine decje radosti rasplamsava dan pod okriljem ove kuce… Smrkava se i narandzasto Sunce nestaje za gorom dok pozdravlja sela i odlazi u smiraj..

Noc…
San na oci pada nepozvan, opijeni bistrim vazduhom, pod plastom planinskih zvezda sa andjelima na oblaku, spokojni i mirni krenuli smo putem pocinka..

..do zore, a ona opet petlovim pojem najavila je novi dan u rajskoj basti, obgrljen lepotom koja jos uvek zivi samo u bajkama… i u carobnom mestu pod kapom nebeskom Vili Kikovi…

Autor teksta: Ana Vusovic- Markovic